Шта мислите, да ли би нас наши преци из 1825. разумели — или бисмо говорили ,,различитим” језицима?
Одмах ћемо вам дати одговор — бисмо!
Додуше, морамо признати да би нам то било тешко, будући да су многе речи постале архаичне, док су се друге, нове појавиле у језику.
Али, хајде да кренемо од самог почетка...
А почећемо од 3. миленијума пре нове ере и праиндоевропског језика којим се говорило на просторима источне Европе или западне Азије. Из овог језика развијају се многи језици: романски, келтски, грчки, јерменски, и многи други између осталих и словенски језици. Из тог језика настаје прасловенски језик и прасловенска језичка заједница. Како су се Словени расељавали, тако је дошло и до раслојавања језика. Тако су настали: источнословенски, јужнословенски и западнословенски језици. Српски језик припада јужнословенским језицима.
Али хајде мало да убрзамо време и пребацимо се на прву писменост код Словена. Као што већ и птице на грани знају, по званичној историји, прва писменост код Словена јавља се у 9. веку доласком Ћирила и Методија. Писменост код Срба подудара се са примањем хришћанства. Моравски кнез Растисалав — како би се супроставио утицају германских и латинских племена да наметну свој језик — тражи помоћ од византијског цара Михајла да му пошаље учене људе који ће проповедати хришћанство на разумљивом словенском језику. Они састављају прво писмо глагољицу и називају језик старословенским. Глагољица је била китњасто писмо састављено од 36 слова, а њу је сачинио Ћирило. Пошто је била компликована, замењена је једноставнијим и лакшим писмом — ћирилицом. Старословенски језик био је књижевни код Срба од 9. до 11. века, када се појављује српска редакција старословенског названа српскословенски. Овај језик се још назива и црквенословенски јер су на њему написане богослужбене књиге. Најзначајнија личност из тог периода је, свакако, Свети Сава који је уједно и најзначајнија личност српске историје. А његова капитална дела су: Типикон, Законоправило, Житије светог Симеона. Упоредо са црквенословенским на том простору је био заступљен и народни језик и њиме је написано неколико важних споменика као што је Повеља Кулина бана. Током следећих неколико векова црквенословенски је био заступљен, тачније до 15. века. Из тих периода имамо: Мирослављево јеванђеље и Душанов законик. Од 15. века и турском окупацијом, писменост код Срба се зауставља, а црквенословенски се само чува у црквама колико је могуће.
Тек у 18. веку долази до обнављања језика када се дешавају нови развојни процеси. Плашећи се унијаћења, српски свештеници су затражили помоћ Русије, одакле долазе руски учитељи који су са собом донели књиге на рускословенском. То је, међутим, изазвало потешкоће, јер су се на тадашњем простору истовремено користили народни језик, рускословенски, као и мешавина та два — славеносрпски језик. Када је Аустроугарска влада дозволила штампање српских књига, Срби су се одлучили за славеносрпски. Али овај језик није имао никаква начела и правила, него је свако писао по свом осећају.
И то је трајало до прве половине 19. века када је Вук Стефановић Караџић извршио реформу српског језика. Пре тога имали смо Саву Мркаља који је, такође, извршио реформу српског језика и залагао се за народни језик и његово нормирање. Сам Вук се позива на Мркаљеву реформу.
И коначно се приближисмо 1825. години. Пре тога имамо 1818. као једну од најважнијих година Вуковог живота када излази Српски рјечник. Е, сад пошто смо се вратили уназад 200 година, и дошли у 1825. сусрешћемо се са следећим стањем. Вук је у Рјечнику применио правило Пиши као што говориш, читај како је написано. Реформа је доживела успех, али није у потпуности прихваћена, постоји још црквених кругова који се боре за славеносрпски, али већина народа говори народним језиком по начелу које смо поменули. Ако узмемо у обзир данашње и тадашње време, сложићемо се да тада нису постојале неке речи које ми данас употребљавамо, као и да су постојале неке речи које не употребљавамо. Али гледајући суштину, када бисмо се сусрели са прецима из 1825, засигурно бисмо их већину разумели, а и они нас.