Правило о једначењу сугласника по звучности у српском језику каже да се када се нађу два сугласника неједнака по звучности у речи, први сугласник се прилагођава другоме и прелази у свој парњак.
На пример:
врабац/врапци (звучни сугласник б прелази у безвучни сугласник п испред безвучног сугласника ц)
Међутим, постоје и изузеци од овог правила. Један од њих је реч подсетити.
У речи подсетити, звучни сугласник д се налази испред безвучног сугласника с. Према правилу, д би се требало променити у т, дајући нам потсетити. Ипак, подсетити је изузетак од правила. Разлог томе није у потпуности јасан лингвистима, али постоје две главне теорије:
1. Морфолошка теорија:
Ова теорија тврди да се изузеци од правила једначења по звучности могу објаснити морфолошким процесима у формирању речи.
У речи подсетити, префикс под се спаја са глаголском основом сетити.
Префикс под се не мења када се спаја са различитим глаголским основама (нпр. поднети, подбацити, подвући).
2. Фонолошка теорија:
Ова теорија тврди да се изузеци од правила једначења по звучности могу објаснити фонолошким системом језика.
У српском језику, постоји тенденција да се избегавају скупине од три сугласника.
Када би се у речи подсетити д променио у т, добили бисмо скупину од три сугласника: птс.
Да би се избегла ова група, д се не мења у т, чак и када се налази испред безвучног сугласника.
Без обзира на тачан разлог, подсетити је изузетак од правила једначења сугласника по звучности и исправно је користити га у том облику.