намерни, када се, у реченици с презентом или потенцијалом, износи оно што је циљ, одн. намера радње казане у главној реченици: како би, не би ли. – Отишла је да купи хаљину. Она се жури да би стигла на време.

Отишла је да купи хаљину

последични, када се износи оно што проистиче из исказа главне реченице. – Била сам тако уморна да сам одмах заспала. Грмело је тако јако да се кућа тресла.

Била сам тако уморна да сам одмах заспала

исказни (у изјавним, објектаским реченицама), при исказивању, ближем одређивању садржаја глагола или неке друге речи или израза у главној реченици: а. када је у главној реченици глагол са значењем: говорити, мислити, осећати и сл. – Рекао је да ће доћи сутра. Осећала је да је нешто гуши. б. када је у главној реченици неки други глагол, реч или израз непотпуног значења. – Треба да се потрудиш да стигнеш на време. Није смела да пође сама на пут. в. када се у зависној реченици износи нешто што узрокује, условљава радњу или стање исказано у главној реченици: што. – Радује ме да си дошао. Срећа да је пала киша. г. у елиптичним реченицама, када је глагол непотпуног значења у главној реченици изостављен. – Отац да побесни што му је син пао на испиту. Нико да се усуди ући. д. иза модалних речи, када се износи претпоставка, сумња, потврђивање, негирање и сл. – Тешко да ће он доћи. Зар да оставим породицу? Готово да сам пао на испиту. ђ. иза упитних речи када се исказује садржај о којем се пита. – Шта да сад радим? Како да му изађем на очи? е. у конструкцији са презентом замењује инфинитив у футуру. – Сутра ћу да путујем на море.

Рекао је да ће доћи сутра

Треба да се потрудиш да стигнеш на време

Радује ме да си дошао

Отац да побесни што му је син пао на испиту

Тешко да ће он доћи

Шта да сад радим? Како да му изађем на очи? е

Сутра ћу да путујем на море

погодбени а. када није остварен услов за вршење радње казане главном реченицом: у случају да. – Да си више учио, положио би испит. Да сам јуче умрла, не бих то знала. б. на почетку жељних реченица. – Да ми се окупати у мору. Да си ми здрав! в. за изражавање подстицања. – Да попијемо по једну.

Да си више учио, положио би испит

Да ми се окупати у мору

Да попијемо по једну

допусни, када се износи допуштање, претпостављање нечег као могућност (иако то представља сметњу за остварење радње у главној реченици): мада, премда, макар да. – Ко проси, да круну носи, ваља му дати. Да си ми и рођени син, не могу ти опростити.

Ко проси, да круну носи, ваља му дати

временски: како, откако, откад. – Ево месец дана да нисам изашла из куће.

Ево месец дана да нисам изашла из куће

односни, када се зависном реченицом ближе одређује нека именска реч у главној реченици. – Има ли неко да није предао задатак?

Има ли неко да није предао задатак?

начински, када се у одричној зависној реченици износе околности које изостају при вршењу радње главне реченице. – Никад не легне да не прочита по једну књигу.

Никад не легне да не прочита по једну књигу

узрочни: јер, што. – Љутило га је да га нико није слушао.

Љутило га је да га нико није слушао