ко

упитна а. у директном питању и у зависним реченицама. – Ко те је послао код мене? Нико није знао ко је она. б. у узвичним и упитно-узвичним реченицама, у узвичном значењу. – А ко ће их све набројати! А коме нису ово исто обећали!

Ко те је послао код мене? Нико није знао ко је она

А ко ће их све набројати! А коме нису ово исто обећали!

односна (често у корелацији са „тај", „онај"). – Ко једном ово види, тај ће опет овде доћи. Кога ваља молити, тога не треба срдити.

Ко једном ово види, тај ће опет овде доћи

неодређена а. неко. – Како ко дође, одмах једе. Сви ће на море, ко у Црну Гору, ко у Грчку. б. општа: онај који, сваки који. – Гађао ножем кога стигао.

Како ко дође, одмах једе

Гађао ножем кога стигао

допусно значење: ико. – Има ли ко у кући? • било ~, ~ било ма ко. богзна ~ (негирано) неко важан, особит. – Нисам ја богзна ко. како ~, ~ како сваки на свој начин. ~ бига знао, ~ зна, ~ му га зна не зна се, нико не зна, није познато. ~ год сваки онај који, ма ко. ~ сам (си, је), ~ ће са мном (тобом, њим) нико ми није раван, нико се не може са мном (тобом, њим) поредити. макар ~ неко без вредности, било ко.

Има ли ко у кући? • било ~, ~ било ма ко

Нисам ја богзна ко