одређује а. време говорења: (у) овај час, (у) ово време, овога тренутка: сад или никад. – Шта ћемо сад? б. најближу, непосредну прошлост: мало пре. – Сад је био ту. в. у времену прошлости на које се мисли: тада. – Турци навалише на њих и они се сад силно уплашише. г. непосредну будућност, сваки час, зачас, скоро, одмах. – Сад ће доћи. Чекај, ево ме сада.

Шта ћемо сад? б

Сад је био ту

Турци навалише на њих и они се сад силно уплашише

Сад ће доћи

удвојено сад-сад) казује наизменично понављање радње, места радње или каквог стања у разно време: час-час, мало-мало. – Сад га видиш, сад га не видиш. Сад боље сад горе. Сад на једну сад на другу страну.

Сад га видиш, сад га не видиш

у им. служби) с садашњост, садашњица. – Живимо за боље сада.

Живимо за боље сада

употребљава се без праве потребе у реченицама којим се изриче недоумица, неодлучност. — Сад, да ли је чаша била прљава или не, то вам не умемо казати. Сад како било, ствар је већ завршена.

Сад, да ли је чаша била прљава или не, то вам не умемо казати