вичем (пр. сад. вичући) несвр. а. говорити, изговарати појачаним и повишеним гласом, галамити; извикивати, објављивати повишеним гласом, виком. б. (на некога, некога) издирати се (на некога), грдити гласно (некога); жалити се гласно (на некога), јавно осуђивати (некога). в. звати, дозивати, позивати јаким гласом.