л. мн. хајд(е)мо и хајд(е)мо;

л. мн. хајдете и хајдете, хајте и хајте) узв. тур. разг. 1. а. за подстицање: дела, деде. – Хајде да вечерамо. б. при одбијању, негодовању, неодобравању: пусти, мани. – Хајде, окани ме се. Хајде, не причај глупости. 2. са значењем имп. глагола ићи, поћи и сл. – Хајдемо кући. Хајдете у школу.

Хајде да вечерамо

Хајде, окани ме се

Хајдемо кући

само: хајде) речца а. (често појачано са „де") за допуштање: па добро, ако, нека. – Што је погрешио хајдеде, али што грешку не признаје, то му се не може опростити. б. (обично удвојено) у претњи, упозорењу: добро, добро; нека, нека. – Хајде, хајде! Видећеш ти шта те чека. Хајде, хајде! Имаћеш времена да се предомислиш. в. за истицање да је нешто окончано, готово. – Видећемо се сутра. Па хајд! г. у неверици, чуђењу. – Удала се Ана. Ма, хајде, немој ми рећи!

Што је погрешио хајдеде, али што грешку не признаје, то му се не може опростити

Хајде, хајде! Видећеш ти шта те чека

Видећемо се сутра

Удала се Ана