иза гл. или уз речцу „да" испред гл.) за творбу упитних глаголских облика а. у питањима с потврдним облицима глагола, кад питање не садржи став говорног лица у смислу извесности одговора. 1) у правим питањима, у независним реченицама. – Да ли је долазио јуче? 2) у неправим питањима и изричним реченицама. – Тражили смо да ли доиста такви мелези могу бити сматрани за чисте. б. у питањима с одричним облицима глагола, када се са извесном сумњом очекује позитиван одговор, одн. кад се даје до знања да се не инсистира на позитивном одговору (често као форма учтивости, за ублажавање питања) 1) у правим питањима, у независним реченицама. – Немаш ли мало соли? 2) у неправим питањима и изричним реченицама. – Питао ме да ли немам мало соли.

Да ли је долазио јуче? 2) у неправим питањима и изричним реченицама

Тражили смо да ли доиста такви мелези могу бити сматрани за чисте

Немаш ли мало соли? 2) у неправим питањима и изричним реченицама

Питао ме да ли немам мало соли

уз одричне глаголе, одн. у питањима и узвичним реченицама које имају облик питања, када се истиче став говорног лица у смислу потврдног одговора, одн. када се у експресивном изражавању овакво питање узима као тврдња. – Није ли то Богу плакати?

Није ли то Богу плакати?

у упитним и узвично-упитним реченицама са инверзним редом речи, испред глагола) у питањима, чуђењу, у експресивном изражавању и разговорном језику. – Мени ли кажеш?

Мени ли кажеш?

иза упитних заменица и прилога) у упитним реченицама, када се истиче недоумица у могућност неког одговора, у чуђењу. – Који ли је узрок томе?!

Који ли је узрок томе?!

у конструкцији: је л(и) да (де), је л(и) те, није ли) у дијалогу, када се од саговорника очекује сагласност, потврдан одговор.

у зависним реченицама а. (уз одрични облик потенцијала, одн. футура) у намерним реченицама, када се наглашава да остварење жеље, намере није сасвим извесно. – Пропињао се на прсте не би ли боље видео. б. у реченицама погодбеним по смислу, када се износи да је услов за вршење радње главне реченице остварљив: ако, у случају да. – Нећеш ли, ником ништа!

Пропињао се на прсте не би ли боље видео

Нећеш ли, ником ништа!

у независним реченицама или напоредним синтагмама а. у раставним реченицама или синтагмама, када се наглашава супротстављање једне могућности другој. 1) кад се истиче да је све једно која се могућност остварује. – Добар ли је, лош ли је — твој је. 2) кад се не зна која се могућност остварује. – Прве ли, друге ли недеље – не зна тачно. 3) (уз речцу „ја") кад се у избору двеју или више могућности реализује само једна. – Ја л' да буде моја, ја л' његова. 4) (иза „шта", „што") кад се питањем тражи друга могућност, друго објашњење. – Једном се у селу запали неко сено, шта ли је. б. у супротним реченицама или синтагмама, најчешће кад се означавају истовремене радње, особине и сл. које су различите међу собом. – Не зна се ко ли пије, ко ли плаћа.

Добар ли је, лош ли је — твој је

Прве ли, друге ли недеље – не зна тачно

Ја л' да буде моја, ја л' његова

Једном се у селу запали неко сено, шта ли је

Не зна се ко ли пије, ко ли плаћа

за истицање, појачавање а. неког исказа, речи (често у чуђењу, дивљењу и сл.). – Лепа ли је мајко мила! б. (уз презент, понављањем истог облика) трајања, интензитета глаголске радње. – Докопао се дедине браде, па чупа ли, чупа. в. у узвичним реченицама, у претњи, у грдњи, псовци. – Триста ли му мука!

Лепа ли је мајко мила! б

Докопао се дедине браде, па чупа ли, чупа

Триста ли му мука!