Речник српског језика

Ђ) с непром. а. лингв. предњонепчани звучни сложени сугласник, сливен од елемената д и ј. б. слово којим се обележава тај сугласник (шесто слово српске ћирилице): велико Ђ, мало ђ, курзивно ђ.

ђа) узвик за терање коња и волова.

обично удвојено: ђа... ђа) за истицање (наизменично) смењивања извесних елемената у датој ситуацији: час... час, сад... сад и сл.: ђа амо ђа тамо.

ђачета и ђачета и ђаче, -ета с (супл. мн. ђачићи и ђачићи м; зб. им. ђачад ж) дем. и хип. од ђак. • ~ недоуче ир. онај који није довршио своје школовање, образовање, недоучен човек.

и ђачић, -ића м дем. и хип. од ђак.

који се односи на ђака, ђаке: ~ доба, ~ књижица, ~ торба.

на ђачки начин, као што раде ђаци: ~ заљубљен.

онај који похађа неку школу (основну или средњу), ученик; студент.

најнижи свештенички чин, свештено лице које још није рукоположено за свештеника и које помаже свештенику или епископу (бискупу) при богослужењу, клерик.

звање и достојанство ђакона.

ђакончад ж) дем. и хип. од ђакон; млад ђакон.

в. ђаконовица.

обично у мн.) одабрано јело, посластица: јести ђаконије.

просторија на десној страни олтара или удубљење у олтару где се чувају свети сасуди, предмети који служе за богослужење.

бити ђакон, вршити дужност ђакона.

рукополагати, заређивати некога за ђакона. т ~ се бити рукополаган за ђакона, постајати ђакон.

в. ђаконисати.

ђаконова жена.

који се односи на ђаконе: ~ плата, ~ одежда.

ђаконски чин.

ђакујем несвр. непрел. бити ђак, ићи у школу, учити.

ин) м (мн. -ри) тур. пеј. презрив назив који муслимани дају ономе који не припада муслиманској вери, неверник, хришћанин, каурин.

б; зб. им. ђаурчад ж) дем. од ђаур; млад ђаур, ђаурско дете.

крштавати, преводити у хришћанску веру (муслимане).