Речник српског језика

и)је- в. пе-.

Ц) с непром. а. лингв. пискави сложени сугласник, сливен од праскавог елемента гласа „т" и струјног „с". б. слово којим се обележава тај сугласник: велико Ц, мало ц, курзивно ц.

цагрчем несвр. оном. звечати, звонити.

цагркнем свр. према цагркати.

цајкан, -а и цајо, -а и -е м жарг. полицајац.

и цајтнот м нем. недостатак времена потребног за неки посао, акцију, временски теснац, шкрипац: бити у цајтноту, наћи се у цајтноту.

узвик за подражавање звука који се чује кад нешто букне, прсне и сл. – Нанишани пушку и цак! – Паде чаша и цак – разби се у парампарчад.

обично удвојено) узв. оном. а. за подражавање звецкања нечега (нар. накита, дугмади, разбоја и сл.). б. за подражавање пуцања ватреног оружја (пушке, митраљеза).

тешко уочљива, наизглед безначајна а у ствари карактеристична и важна чињеница, појединост у датим околностима (нар. у закону, тексту), закочљица; штос: ~ у закону, знати у чему је ~.

фам. љупка, драга, мила, симпатична мушка особа.

фам. љубак, драг, мио, симпатичан.

фам. љупка, драга, мила, симпатична женска особа.

звук који се чује кад се откачи ороз на пушци, звекет: ~ ороза.

равномерно куцати, откуцавати (о сату), тиктакати.

и цакати, -ам несвр. према цакнути.

човек који говори цакавским говором.

језичка црта својствена цакавском говору.

који се односи на цакавштину и цакавце: ~ говор, ~ језичка црта.

цакавским говором: говорити ~.

и цакавштина ж лингв. цакавски говор, цакавско наречје, за које је карактеристична замена чакавског „ч" са „ц", одн. „ж" и „ш" са „з" и „с".

који је прекривен цаклином, глеђ: цаклени зуби.

род једногодишњих или двогодишњих биљака Salicornia (Salsola) из ф. Chenopodiaceae, које расту на сланом тлу, солњача; врста тога рода S. herbacea.

танак, стакласт, провидан или мутан слој којим се превлаче керамички и сл. производи, глазура, глеђ.

очима, погледом) гледати са стакластим сјајем у очима.