Речник српског језика

средњи самогласник задњег реда при чијем изговору се усне заокружују и истурају: кратко о. б. слово којим се обележава тај самогласник: велико О, мало о, курзивно о.

ак.) на ослонац за који се закачује оно што се веша: обесити о клин. б. (с лок.) на ослонац онога што виси: висити о клину.

за дозивање. – О, Марко!

. г. скраћ. ове године.

као префикс код глагола означава: 1. а. материјално обухватање предмета радњом, простирање око предмета: опивичити, окружити и сл. б. нематеријално обухватање предмета: опевати, очувати и сл.

место, подручје у пустињи са изворима воде и са вегетацијом.

извршење радње око објекта, са његове спољне стране, обухватајући га у целини: обгрлити, опколити, облити, опкопати, обрубити, опшити.

обају (обају), обама (обама) (м и с), обе, обеју (обеју), обема (обема) јек. обје, обију (обију), објема (објема) (ж) (с предлозима често непром.) бр. и један и други, и једно и друго, и једна и друга.

обади и обадови) зоол. а. инсект двокрилац из пор. Tabanidae који напада говеда и коње (понекад и људе) сишући им крв. б. у мн.: систематски назив за породицу Tabanidae.

обадам несвр. према обости.

се, -ам се несвр. бацакати се, ритати се наамо и јурити збор уједа обада (о говечету, говедима).

и с), обадве јек. обадвије (ж) бр. в. оба.

в. обоје.

в. обојица.

завршити бајање, изговарање тајанствених речи уз необичне покрете (ради тобожњег отклањања болести, несреће и сл.).

постати бајат, изгубити свежину, отврднути.

в. обао.

гранична линија између копна и воде; ужи појас земље уз море, реку или језеро.

обалавим и обалавити, -им (обалити, -им) свр. прел. урљати, умазати балама.

обалим свр. прел. оборити, срушити.

обаљујем несвр. према обалити.

обални), -а, -о који се односи на обалу (који припада обали, који потиче с обале, који је запослен на обали и сл.): ~ насип, ~ радник.

према обамрети.

обамријети, обамрем свр. непрел. а. пасти у дубоку несвестицу, не давати видљиве знакове живота. б. утрнути, укочити се, не реаговати на ударац, убод и сл. (о делу тела).