Речник српског језика

о) с непром. а. лингв. задњонепчани безвучни струјни сугласник. б. слово којим се обележава тај сугласник: велико Х, мало х, курзивно Х.

и сл.). б. убрзано куцати (о срцу). в. фиг. (над неким, нечим) страховати, стрепети за некога, за нешто, због некога, нечега. 4. вити се, вијорити се. 5. осећати се на махове у ваздуху, ширити се у таласима. – Мирис трепери по дворишту.

а. (поновљено више пута) 1) оном. за подражавање кикотања, гласног смејања. – Ха, ха, ха! кикотала се она. 2) за изражавање злурадости, осветољубивости. – Ха, ха! баш ми је мило што сте изгубили. б. за изражавање одушевљења, разадраганости: браво, тако! – Ха, дивно, победио си. в. за изражавање изненађења: гле. – Ха, ево и Марка. Ха, ти си. г. за изражавање двоумљења, недоумице, неверице и сл. – Ха, хоће ли бити баш тако? Ха... како се узме. д. за подстицање и у молби; хајде, дела, дедер. – Ха, помози боже! Ха, девојко, ха, само напред.

чинити хабавим, ношењем кварити, трошити, дерати, цепати: ~ одећу. и ~ се а. дерати се и прљати ношењем (о одећи, обући и сл.). б. физ. постепено губити честице с површине услед трења (о чврстим телима).

похабан, изношен, обрцан, поцепан: ~ одело.

оспособљење и стицање права за предавање на универзитету; научни рад, студија на основу које се стиче то право и степен доктора.

хабилитацијски), -а, -о који се односи на хабилитацију: ~ рад, ~ поступак, ~ одбрана, ~ предавање.

се, -тујем се (хабилитирати се, -итирам се) свр. и несвр. испунити, испуњавати услове, оспособити се, оспособљавати се за предавача на универзитету (обично неком студијом).

одећа католичких свештеника, редовничка одећа.

спољашњи изглед, лик неког организма (обично биљке).

гласоноша, гласник; онај који шири гласине, брбљивац.

који се односи на Хабзбурговце, династију која је владала Аустријом 1278—1918. године: ~ монархија, ~ династија.

Хад) бог подземног света код старих Грка.

који се односи на хад, паклени.

од хаџија; уп. хаџо.

титула која се ставља испред имена хаџије (нпр. хаџи Мустафа, хаџи Тома).

онај који је ишао на хаџилук, ходочасник који је посетио Јерусалим (код хришћана) или Меку (код муслимана), поклоник Христову или Мухамедову гробу.

који се односи на хаџије.

жена која је ишла на хаџилук, ходочасница.

ходочашће, поклоњење светим местима (Јерусалиму код хришћана и Меки код муслимана): ићи на ~, вратити се са хаџилука.

хаџијина жена.

хаџо, -а и -е м хип. од хаџија; уп. хаџа.

писац хагиографије.

опис живота неког свеца.